subota , april 21 2018
Naslovna / MUDROSTI / Poučna priča o Smrti koja će vam promeniti pogled na život!
Screenshot: YouTube/MadArtistPublishing

Poučna priča o Smrti koja će vam promeniti pogled na život!

Nekada davno, na dalekom severu Rusije, dogodila se ova zanimljiva anegdota. Bar tako kruži priča, a da li je istinita, prosudite sami.

Dok je kovač Vasilije privodio kraju posao u radionici, potpuno sam, u prostoriju uđe neobičan posetilac – Smrt, glavom i kosom.

Jeste li vi kovač?

Glas iza leđa razleže se tako neočekivano da Vasilije uzdrhta. A nije ni čuo da su se vrata na radionici otvorila i da je neko ušao.

— Niste probali da kucate? — grubo je odgovorio, ljutnuvši se i na sebe, a i na brzonogog klijenta.

Kucam? Hm… Nisam, — odgovori nečiji glas.

Vasilije dohvati sa stola krpu i, brišući umorne ruke, lagano se okrenu, tražeći reči prekora koje se spremao da uputi neznancu u lice. Ali reči se okameniše negde u njegovim mislima, jer je pred njim stajla veoma neobična mušterija.

Da li biste mogli da mi ispravite kosu? — ženskim, ali pomalo hrapavim glasom upita gošća.

— Gotovo je, jel tako? Ovo je kraj? — bacivši krpu nekud u ugao, uzdahnu kovač.

Još nije gotovo, ali sada je gore nego ranije — odgovori Smrt.

— Logično, — složi se Vasilije, — nemam šta da dodam. Šta sada treba da radim?

Da ispraviš kosu — strpljivo ponovi Smrt.

— A onda?

Foto-ilustracija: pixabay.com
Foto-ilustracija: pixabay.com

A onda da je naoštriš, ako je to ikako moguće.

Vasilije baci pogled na kosu. I stvarno, na sečivu je bilo nekoliko udubljenja, a i samo sečivo bilo je u talasima.

— Jasno mi je to, — klimnu on glavom, — a šta ja da radim? Da li da se molim ili da spremam stvari? Prvi mi je put…

A-a-a… Vi o tome — ramena Smrti zatresoše se od bezglasnog smeha — ne, nisam po vas došla. Samo hoću da popravim kosu. Možete li da je popravite?

— Zar nisam umro? — neprimetno se dodirujući, upita kovač.

Vi ćete to, ipak, bolje znati. Kako se osećate?

— Rekao bih normalno.

Nije vam muka, ne vrti vam se u glavi, ništa vas ne boli?

— N-n-n-ne, — usmerivši svu moguću pažnju na to kako se oseća, nesigurno izusti kovač.

U tom slučaju, nemate šta da brinete — odgovori Smrt i pruži mu kosu.

Uhvativši kosu rukama koje su u trenutku odumrle, Vasilije poče da je razgleda sa svih strana. Bilo je tu nekih pola sata posla, ali svest o tome ko će mu sedeti iza leđa i čekati da završi posao, momentalno je produžila taj rok za minimum dva sata.

Kovač priđe nakovnju i uze u ruke čekić. Noge su mu bile kao od gume.

— Zašto… Sedite. Pa nećete valjda da stojite?! — dodavši svom tonu svu moguću gostprimljivost i dobru volju, predloži Vasilije.

Smrt klimnu glavom i sede na klupu, naslonivši se leđima na zid.

Screenshot: YouTube/MadArtistPublishing
Screenshot: YouTube/MadArtistPublishing

Posao se bližio kraju. Ispravivši sečivo u granicama svojih moći, kovač uze u ruku tocilo i pogleda svoju gošću.

— Oprostite za slobodu, ali prosto ne mogu da poverujem da držim u rukama predmet koji je odneo toliko života! Nijedno oružje na svetu ne može da se meri s ovim. Ovo je stvarno neverovatno.
Smrt, koja je sedela na klupi potpuno ležerno i razgledala enterijer radionice nekako se naglo trgnu. Tamna kapuljača istog časa se okrete ka kovaču.

Šta ste rekli? — tiho izusti ona.

— Rekao sam kako ne mogu da poverujem u to da držim u rukama oružje, kojim…

Oružje? Rekli ste oružje?

— Možda nisam odabrao pravu reč, samo sam…

Vasilije nije stigao da završi rečenicu. Smrt brzinom munje skoči na noge i za tren se pojavi Vasiliju pred nosem. Krajevi kapuljače su se lagano tresli.

Šta misliš, koliko sam ljudi ubila? — prosikta ona.

— N-n… N-n-ne znam, — oborivši pogled, jedva prevali Vasilije.

Odgovori! — Smrt ga uhvati za bradu i podiže mu glavu — koliko?

Foto-ilustracija: pixabay.com
Foto-ilustracija: pixabay.com

— N-ne znam…

Koliko? — izdera se ona kovaču pravo u lice.

— Pa otkud bih ja znao koliko ih je bilo? — trudeći se da gleda u stranu, glasom sleđenim od straha, izusti kovač.

Smrt mu pusti bradu i na nekoliko trenutaka zaćuta. Zatim, potpuno se pogrbivši, vrati se do klupe, i, teško uzdahnuvši, sede.

Dakle ne znaš koliko ih je bilo? — tiho izusti, i ne sačekavši odgovor, nastavi, — A šta ako ti kažem da ja nikada, čuješ?! nikada nisam ubila ni jednog čoveka. Šta imaš na to da kažeš?

— Ali… Kako je moguće?…

Nikad ja nisam ubijala ljude. A i što bih, kad vi sami to odlično radite!? Vi se sami ubijate. Vi! Vi možete da ubijete za papirić, jer ste puni zla i mržnje, čak možete da ubijete tek onako… razonode radi. A kad vam je i to malo, vi organizujete ratove i ubijate se međusobno na stotine i na hiljade. To vam se sviđa. Zavisni ste od tuđe krvi. I znaš šta je najodvratnije u svemu tome?

Foto-ilustracija: pixabay.com
Foto-ilustracija: pixabay.com

Nećete to sebi da priznate. Lakše vam je da za sve okrivite mene, — ona nakratko zaćuta, — Znaš li kako sam ja ranije izgledala? Bila sam lepa devojka, dočekivala sam duše ljudi cvećem i pratila ih do onog mesta gde im je suđeno bilo da borave. Osmehivala sam im se i pomagala da zaborave šta im se desilo. Ali to je baš bilo davno… Pogledaj šta mi se desilo!

Poslednje reči ona izgovori uz vrisak i, skočivši s klupe, strže s glave kapuljaču.

Pred Vasilijem se pojavi njeno lice, lice drevne starice, izbrazdano dubokim borama. Retka seda kosa visila je u umršenim pramenovima, uglovi ispucalih usana neprirodno su se obesili, ogolivši donje zube, koji su kao krive krhotine izvirivali ispod usana. Ali najstrašnije su bile oči. Potpuno mutne, bezizražajne, zaustaviše se na kovaču.

Gledaj u šta sam se pretvorila! A znaš li zašto? — krete ona prema Vasiliju.

— Ne, — skupivši se pod njenim strašnim pogledom, odmahnu ovaj glavom.

Naravno da ne znaš — isceri se ona, — To ste mi vi uradili! Videla sam kako majka ubija svoju decu, kako brat ubija brata, videla sam kako čovek za jedan dan može da ubije sto, dvesta, trista drugih ljudi!.. Ridala sam gledajući sve to, zavijala od nerazumevanja, od strahote onog što se dešavalo, vrištala od užasa…

Foto-ilustracija: pixabay.com
Foto-ilustracija: pixabay.com

Oči Smrti zablistaše.

Menjala sam svoju prelepu haljinu za ovu crnu odoru da se na njoj ne bi videla krv ljudi koje sam pratila. Stavila sam kapuljaču da ljudi ne bi videli moje suze. Više im ne poklanjam cveće.

Pretvorili ste me u čudovište. A onda ste me optužili za sve svoje grehe. Naravno, to je tako lako — netremice zureći u kovača reče — ja vas pratim, ja vam pokazujem put, ja ne ubijam ljude… Daj mi kosu, ludi čoveče!

Istrgnuvši iz kovačevih ruku svoje oruđe, Smrt se okrenu i uputi prema izlazu iz radionice.

— Mogu li još nešto da pitam? — začu se straga.

Hoćeš da pitaš šta će mi, onda, kosa? — zaustavljajući se kraj otvorenih vrata, ali ne okrećući se, upita.

— Da.

Put u raj… Odavno je zarastao u travu.

Novo doba

Pročitaj još

Poučna priča o starici i njenoj porodici, koja će vas dirnuti pravo u srce!

Jedna starica je otišla da živi sa sinom, snajom i unukom, nakon što joj je …

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *